Dug ili dugovanje.
Kako u poslovanju pravnih lica, tako i u svakodnevnici fizičkih lica, dug predstavlja pre svega ozbiljan ali isto tako i neprijatan problem. Iz aspekta privrednika – poverioca, dugovanja odnosno potraživanja koja firme imaju prema drugim pravnim licima možemo da podelimo pre svega, a to gledano iz ličnog i praktičnog aspekta, na ona koja ta pravna lica kao poverioci žele da naplate, jer se dužnik do tog momenta ponaša veoma nekorektno i nema razloga da se sa navedenim nastavi bilo kakav vid saradnje, ali i na dug čija bi naplata svakako dobro došla, ali ga isto tako iz praktičnih razloga i dalje finansijske strategije ne vredi po svaku cenu naplatiti. Sve ovo naravno u skladu sa pretpostavkom da je dužnik dugogodišnji klijent odnosno saradnik dotične firme, te da sa postoje naznake novih poslova i izvora zarade, a u skladu sa čim je predmetni dužnik naravno vredan poverenja, čekanja itd. Slična je situacija sa fizičkim licima, ali tu se već dotičemo ličnih svojstava svakog dužnika ponaosob, odnosno specifičnih okolnosti kojih može biti bezbroj, te se moraju analizirati veoma detaljno, od slučaja do slučaja.
NAPLATA
Naravno, lepo je u nekim momentima kupiti lovorike i ulivati poveriocu lažnu nadu rečima da se svaki dug može naplatiti. Ljudska priroda je takva da u nekom momentu pojedincu prija sva pažnja koju može da pokupi, pa tako često daje nepromišljene izjave, kako nema duga koji može izmaći pravosuđu i pravdi. Na žalost ovo nije tačno, takvih primera je velik broj, a do istih se došlo isključivo zbog sitnih grešaka poverilaca, nedostatka stručne pomoći itd.
Pre svega se mora uzeti u obzir činjenica da svaki dug vremenom zastareva i da ga shodno tome u jednom momentu nema svrhe potraživati pred stvarno i mesno nadležnim Sudom. Jednostavno rečeno, ukoliko se predugo čeka, pomoći nema.
Nakon pogrešnog ubeđenja i tvrdnje da se baš svaki dug može naplatiti, sledi čuvena izreka „novac je novac“, odnosno još jedan pogrešan stav poverioca da nema razlike u načinu i vrsti sredstava iz kojih se vrši naplata potraživanja. Ovo je bez izuzetka praćeno čitavom plejadom navoda kako „on ima ovo ili ono i sigurno imam odakle da se naplatim“. Sve ovo predstavlja savršen recept za neuspeh.
Naravno, ovo nas dovodi do neosporne činjenice da postoje drastične razlike u načinu i brzini naplate potraživanja od fizičkih i od pravnih lica. Obe opcije imaju svoje mane, ali i svoje prednosti. U ovom momentu će se i profesionalci i laici složiti u jednoj stvari, a to je da je najproblematičnija naplata dugovanja u situaciji u kojoj je je dužnik društvo sa ograničenom odgovornošću, popularno „D.O.O.“. Nasuprot tome, prema preduzetnicima i fizičkim licima kao dužnicima, Zakon omogućava mnogo širi spektar pravnih sredstava, a koja se uz pravovremene odluke mogu veoma efikasno koristiti prilikom u cilju naplate predmetnog duga.
NAPLATA ZARADE
U skladu sa aktuelnim zakonima, a pod pretpostavkom da dužnik ima sredstava (kako novčanih, tako i nenovčanih u vidu pokretne ili nepokretne imovine), najlakše i najbrže se naplaćuju zarade zaposlenih. Novi Zakon o Radu je pored svih svojih manjkavosti, zaštitio zaposlene na način da je postupak naplate zarada veoma brz i efikasan.
SUDSKI POSTUPAK
Naravno, u ostalim slučajevima u kojima dužnik spori ili odbija da vrati dug, neophodno je pokretanje Sudskog postupka koji na žalost može da potraje određeno vreme. „Desetogodišnji“ postupci su u skladu sa najnovijim izmenama Zakona o Parničnom Postupku stvar prošlosti, ali u najgorem slučaju sam postupak ume da potraje do par godina. To je nešto sa čime se svaki poverilac mora pomiriti i shvatiti da u tom nekom momentu u kom sam sa sobom rešava da li da se upusti ili ne upusti u sudski postupak, faktički odlučuje da li oprašta dug ili ga naplaćuje. Naravno u slučaju uspeha u postupku, sve troškove postupka, uključujući i troškove advokata, poverilac dobija nazad, čime ne trpi apsolutno nikakvu štetu.
