U digitalnoj eri u kojoj živimo, sa omasovljenjem programerskih, tj „IT firmi“ se pojavilo i „IT pravo“. Digitalizacija je okupila svojstvenosti niza grana prava kojima se regulišu svakodnevne situacije sa kojima se susreće jedna IT firma, počevši od osnivanja firme, definisanja i regulisanja radnih odnosa zaposlenih u firmi, sa posebnim osvrtom na zaštitu od konkurencije i zaštitu poslovne tajne, a najviše zaštitu intelektualne svojine i famozni „NDA“, odnosno ugovor o poverljivosti informacija i dala im zajedničko ime „IT pravo“.
OSNIVANJE FIRME
IT firme najčešće startuju svoj posao u formi društva sa ograničenom odgovornošću – odnosno kao DOO. U startu se kao praktičan problem javlja pitanje podele kapitala, odnosno pitanje donošenja odluka unutar društva u situacijama u kojima je osnivački kapital podeljen na jednake delove između osnivača. Sledstveno tome, kada se firma „postavi na noge“, dolazimo do problema sa zaposlenima.
RADNI ODNOSI
IT pravo sigurno nije termin koji sa sobom kao prvu asocijaciju nosi radno pravo, iako je ovo krucijalan deo poslovanja IT firme. Na prvu pomisao vezanu za regulisanje radnih odnosa među zaposlenima unutar IT firme, ne možemo da naslutimo da postoji nešto specifično, nešto na šta bi se posebno obratila pažnja. Na prvi pogled, u pitanju su klasični ugovori o radu i srodni ugovori, čija su suština malo bolje plate i slično.
Međutim, ispostavlja se da stvari nisu tako jednostavne.
Zavisno od tržišne strategije firme, poslodavac može da se odluči da zapošljava manje iskusne programere, u koje će da ulaže značajna sredstva i vreme, kako bi ih osposobio za dalji rad, a koji će tokom tog postupka doći do bitnih saznanja o IT firmi.
Možemo slobodno da kažemo da je vlasniku IT firme veoma bitno da zaštiti svoje zaposlene, da se postara da oni budu zadovoljni i srećni, ali i da se zaštiti od svojih zaposlenih.
U velikom broju slučajeva se kao imperativ postavlja zahtev da se sačuva identitet zaposlenih. Odnosno, potrebno je sprečiti klijente IT firme da saznaju podatke o zaposlenima, a čak i ako ih saznaju, bitno je da nisu u mogućnosti ništa da urade sa tim podacima. Jedan od razloga zašto je ovo bitno je što je uvek jeftinije dogovoriti posao direktno sa zaposlenim programerom koji bi i ovako radio na projektu, nego platiti uslugu firmi, koja je verovatno neuporedivo veća. Ako uzmemo u obzir činjenicu da zaposleni u firmi najčešće ne ostvaruju neposredne kontakte sa klijentima, oni ipak sa njima komuniciraju i imaju mogućnost upoznavanja. I tu dolazimo do druge vrste problema. Klijent i zaposleni su se upoznali, klijent je potencijalno isto IT firma, kojoj je ovakav zaposleni privlačan. Neophodno je postići određenu dozu sigurnosti i obezbediti da se napred opisani scenario ne desi odnosno kada se desi, neophodno je ugovoriti mehanizme koji će pružiti potrebnu zaštitu firmi, kako ne bi došlo do nastanka štete. Šteta nastaje vrlo lako. Ako zaposleni ode iz firme, on može da priča o klijentima IT firme iz koje je otišao, načinu rada, rešenjima koja se koriste u praksi i slično.
Veoma je bitno obezbediti se od scenarija u kom zaposleni po odlasku iz firme, iznosi trećim licima informacije vezane za poslovanje firme. Ovo će se najverovatnije desiti, ali je bitno postaviti teren tako da se firmi omogući adekvatna reakcija na dati scenario.
KONKURENCIJA I ZAŠTITA OD KONKURENCIJE
Svaka IT firma ima mnoštvo konkurenata, zdrava tržišna utakmica je nešto čemu bi svaka grana privrede trebala da teži, to za razliku od nekih svakodnevnih pojava kojima smo izloženi, zaista vodi ka privrednom rastu, zdravijoj ekonomiji i slično.
Međutim, tržišna utakmica dve IT firme se ne završava na boljoj ponudi za posao, naprotiv, tu problemi tek počinju. Kao što je već bilo reči, nakon što dobije posao, firma mora da se pobrine da njihov zaposleni sve informacije do kojih dolazi drži u najstrožoj tajnosti. Sledstveno tome, treba se pobrinuti da konkurent ne preuzme nekog od zaposlenih u firmi, a ako se to i desi, potrebno je stvoriti mehanizme koji neće dozvoljavati zaposlenom da deli sa novim poslodavcem saznanja do kojih je došao prilikom radnog odnosa u IT firmi koja je predmet naše fiktivne analize. Čak i ako zaposleni odluči to da uradi, potrebno je obezbediti mehanizam koji će omogućiti firmi da sanira štetu i nastavi sa redovnim radom.
POSLOVNA TAJNA
Kod IT firmi nema rasprave o tome šta jeste, a šta nije poslovna tajna – sve je poslovna tajna. Podaci o zaposlenima, visina njihove zarade, način organizovanja firme, softverska rešenja, kodovi, kontakti, podaci o klijentima, vrednost ugovora, priroda posla, same ideje na kojima počiva softver koji se pravi, itd. Neophodno je sve ovo zaštititi, a najslabija karika koja je sklona „deljenju“ ovakvih informacija sa trećim licima je naravno zaposleni. Pritom, u slučaju da se ugovori mesna nadležnost neke od država SAD-a, treba imati u vidu da je iznošenje poslovne tajne u nekim od država SADa krivično delo, koje sa sobom nosi ozbiljne posledice.
ZAŠTITA INTELEKTUALNE SVOJINE
IT pravo temu intelektualne svojine doživaljava na jedan poseban način. O tome bi mogli da pričamo u nedogled, vezano za ovu tematiku, ponovo je neophodno obezbediti mehanizme koji će dozvoliti, odnosno omogućiti IT firmi, da zadrži sva prava na svemu što nastane tokom rada zaposlenih na projektima firme, odnosno postarati se da zaposleni tokom i nakon rada u firmi, nemaju pravo da eksploatišu na bilo koji način, niti da raspolažu sa „proizvodima“ koji su nastali tokom njegovog rada u firmi.
Međutim, česte su situacije u kojima se IT firmi nameće obaveza da se odrekne ovakvih prava u korist druge ugovorne strane iz nekog projekta. Ovo najčešće nije problem, da partner IT firme iz tog projekta ne očekuje da se vlasnici IT firme postaraju da njihovi zaposleni poštuju ovakvu odredbu, te paralelno sa navedenim, insistiraju na ugovaranju odgovornosti IT firme, za slučaj da dođe do problema sa njihovim zaposlenima. Naravno, ako se to i desi, partner očekuje zaštitu, odnosno naknadu štete, a firma mora da se postara da može da preusmeri odgovornost na treće lice, odnosno na zaposlenog koji je svojim postupcima eventualno doveo do nastanka štete.
NDA
IT pravo i famozni NDA. Pun naziv ovog ugovora je „NON DISCLOSURE AGREEMENT“ odnosno „Ugovor o poverljivosti informacija“. Mišljenja sam da IT firme u Srbiji ne poklanjaju dovoljnu pažnju ovom ugovoru. Svi insistiraju na njegovom potpisivanju, a u situacijama u kojima je druga ugovorna strana strana firma, stvari umeju da se zakomplikuju. U praksi smo bili svedoci najneverovatnijih formulacija ovog ugovora. Počevši od uobičajenog pokušaja ugovaranja mesne nadležnosti sudova iz SADa, pa sve do pokušaja implementiranja, sasvim ništave odredbe ugovora, koja ne dozvoljava IT firmi da tuži svog partnera po bilo kom osnovu. Stranci često potcenjuju IT firme u Srbiji. Tretiraju ih kao trećerazredne partnere koji su spremni na sve i koji će pristati na sve. Pritom, treba biti realan – stranci su došli u Srbiju jer ne žele da plate naknadu koju bi morali da plate u matičnoj državi, a koja bi odgovarala njihovim zahtevima. Međutim, odgovornost koju pokušavaju da ugovore, sa sobom povlači naknade koje pokrivaju eventualnu štetu nastalu u tim državama, a koja je za Srbiju nezamisliva. U slučaju ovakvog problema, najmanji problem vlasnika IT firme je da zatvori firmu i krene sa novom, međutim, niz ovakvih situacija sa sobom nosi i krivičnu odgovornost, a to je naravno nešto o čemu se prilikom svih sastanaka i hvalospeva ne priča.
