Zatvoreno

Aktuelno

Krivično Pravo

Kada neko čuje termin „krivično pravo“ ili „krivičar“, u smislu advokata koji se bavi krivičnim pravom, pred očima nam prolaze scene iz popularnih serija koje se bave ovom tematikom. Advokati koji voze skupa kola, nose skupa odela sa kravatama i imaju doskočicu za svaku iznetu reč tokom postupka, te izvode omanje trikove koji naravno rezultiraju oslobađajućom presudom za klijenta.

Praksa je naravno šarolika, a po najmanje onakva kakvom je viđamo na filmovima. Dobar advokat, branilac mora da poznaje zakon, ne sme da se ustručava od toga da iznese svoje mišljenje klijentu, u svakom mogućem momentu i ono što je najbitnije, mora da zna šta znači reč diskrecija. Advokatsku tajnu predstavlja sve što je klijent, ili lice ovlašćeno od strane klijenta, poverilo advokatu, ili što je advokat, u slučaju u kome zastupa, na drugi način saznao ili pribavio, u pripremi, tokom i po prestanku zastupanja. Dešava se da advokati krše ovu odredbu profesionalne etike advokata.

Mora se napomenuti da advokati ne brane počinjeno krivično delo kao takvo, nego čoveka. Niko ne opravdava učinjeno i ne pronalazi načine da isto prihvati i predstavi kao normalnu stvari. Branilac je tu da čuje istinu, proceni stanje u predmetu, prepozna okolnosti u kojima se njegov branjenik nalazi i predloži najbolju strategiju odbrane, koja će po njegovom stavu ispuniti očekivanje klijenta, odnosno rezultirati najpovoljnijom odlukompo njega. Nije svaki uspeh oslobađajuća presuda.

Naravno, krivična dela se kreću od onih koja se mogu desiti svakom od nas, kao što su krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, odnosno dela koja proističu iz situacija na koje se najčešće ne može uticati, pa sve do najtežih oblika krivičnih dela koje je teško i opisati.

Bez obzira na sve, da bi se pružila kvalitetna odbrana, krucijalno je uspostaviti sistem poverenja između advokata i branjenika. Kodeks profesionalne etike advokata nalaže advokatu da odbije dalje zastupanje klijenta u situaciji u kojoj proceni da je došlo do narušavanja međusobnih odnosa, odnosno da je dovedeno u pitanje poverenje branjenika u advokata. Vodeći se raznim motivima, advokati umeju da pređu preko ovakvih situacija, te dozvoljavaju sebi da dovrše zastupanje u tim okolnostima, što se može završiti loše po klijenta. Problem nastaje iz razloga što advokat nije raspolagao svim informacijama. Klijent ima svoju priču, nešto prećuti, ne kaže  istinu u potpunosti, a što mu se često vrati u kasnijem delu postupka. Takođe, advokat bez izuzetka može da oseti da je njihovo poverenje narušeno, da su se okolnosti promenile, gubi entuzijazam za dalju odbranu, predmet „odrađuje“, posmatra ga kao obavezu koja mu nije mila, ali ga završi u skladu sa situacijom koja mu je postavljena tokom postupka, sve u najboljem interesu klijenta.

„Obećanje“ kao najteži institut krivičnog prava.

O ovoj temi bi mogao da pričam satima. Svaka izgovorena reč može da se posmatra iz više uglova, može da zvuči ispravno, ali i veoma pogrešno.

Obećanje je sredstvo koje advokati koriste za „trgovinu“, obećanje je način da se „iskoči“ iz mase drugih, obećanje je sve… Ali, prava istina je da obećanje u krivici ne sme da postoji.

Termin „obećanje“ može da se koristi u rečenici koja glasi: „Obećavam da ću dati sve od sebe i da ću se posvetiti predmetu kao što bi se posvetio svakom drugom, da neću dozvoliti da na moju procenu utiču okolnosti i činjenice koje će mi biti poverene, niti ću nešto prećutati klijentu“.

Na kraju bih postavio čitaocu pitanje: „Da li je krivično pravo atraktivno?“ Zavisi iz kojih ga cipela čovek posmatra. Nije problem polemisati o Zakonu, nije problem deliti mišljenja i iskustva, problem je ostati dosledan svemu napred iznetom i ne izgubiti sebe, a sve u najboljem interesu po klijenta.