Otvoreno

Aktuelno

KRIVIČNO PRAVO

Ljudi obično, a nakon što čuju frazu „krivično pravo“ ili „krivičar“, u smislu advokata koji se bavi krivičnim pravom, pred zamišljaju scene iz popularnih serija koje se bave ovom tematikom. Advokati koji voze skupa kola, nose skupa odela i kravate i naravno imaju doskočicu za svaku iznetu reč tokom postupka, te izvode omanje trikove koji rezultiraju oslobađajućom presudom za klijenta.

Praksa je naravno šarolika, a po najmanje onakva kakvom je viđamo na filmovima. Dobar advokat, branilac, naravno i ne mora se napomenuti, mora da poznaje zakon, pritom ne sme da se ustručava da iznese svoje mišljenje, pre svega klijentu, u svakom mogućem momentu. Ono što je najbitnije, mora da zna šta znači reč diskrecija. Advokatsku tajnu predstavlja sve što je klijent, ili lice ovlašćeno od strane klijenta, poverilo advokatu, ili što je advokat, u slučaju u kome zastupa, na drugi način saznao ili pribavio, u pripremi, tokom i po prestanku zastupanja. Nije retka situacija u kojoj advokati krše ovu odredbu profesionalne etike advokata. Često je to iz razloga što su slučajevi zanimljivi, bliski javnosti, te sama činjenica da je taj advokat njegov deo, utiče na njegov ego i on počinje da iznosi detalje iz postupka, koje bi morao da zadrži za sebe.

Iako je suvišno, mora se napomenuti da advokati ne brane počinjeno krivično delo kao takvo, nego čoveka. Niko ne opravdava učinjeno i ne traži načine da to prihvati i predstavi kao normalnu stvar. Branilac je tu da čuje istinu, proceni stanje u predmetu, prepozna okolnosti u kojima se njegov branjenik nalazi i predloži mu/joj najbolju strategiju odbrane, koja će po njegovom stavu ispuniti očekivanje klijenta, odnosno rezultirati najpovoljnijom odlukom po njega/nju.

Nije uspeh samo oslobađajuća presuda.

Naravno, krivična dela se kreću od onih koja se mogu desiti svakom od nas, kao što su krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, odnosno dela koja proističu iz situacija na koje se najčešće ne može uticati, počinjena iz nehata, pa sve do najtežih oblika krivičnih dela koje je teško rečima opisati.

Bez obzira na sve, da bi se pružila kvalitetna odbrana, krucijalno je uspostaviti sistem poverenja između advokata i branjenika. Kodeks profesionalne etike advokata nalaže advokatu da odbije dalje zastupanje klijenta u situaciji u kojoj proceni da je došlo do narušavanja međusobnih odnosa, odnosno ako je dovedeno u pitanje poverenje branjenika u advokata. Vodeći se raznim motivima, advokati umeju da pređu preko ovakvih situacija, te dozvoljavaju sebi da dovrše zastupanje u tim okolnostima, što se može završiti loše po klijenta. Problem vremenom izlazi na videlo, a najčešće nastaje iz razloga što advokat nije raspolagao svim informacijama, što je uzrokovano napred spomenutim nepoverenjem. Situacija je jednostavna: klijent ima svoju priču, nešto prećuti, ne kaže  istinu u potpunosti i to ga često košta u kasnijem delu postupka.

Međutim, advokat bez izuzetka može da oseti da li je njihovo međusobno poverenje narušeno, da li su se okolnosti promenile, te ako jesu, on definitivno gubi entuzijazam za dalju odbranu, predmet „odrađuje“, posmatra ga kao obavezu koja mu nije mila. Jedini pravilan potez u ovoj situaciji je otkazivanje daljeg zastupanja.

„Obećanje“ je najteži institut krivičnog prava.

O ovoj temi bi mogao da pričam satima. Svaka izgovorena reč može da se posmatra iz više uglova, može da zvuči ispravno, ali i krajnje pogrešno. Svaki čitalac će je drugačije doživeti. Onaj kom je nešto obećano, sasvim pogrešno, a onaj koji obećava, kao kritiku.

Obećanje je sredstvo koje advokati koriste za „trgovinu“, obećanje je način da se „iskoči“ iz mase drugih, obećanje je „sve“… Ali, prava istina je da obećanje nije apsolutno ništa i da u krivici ne sme da postoji.

Termin „obećanje“ može da se koristi u rečenici koja glasi: „Obećavam da ću uložiti sve svoje napore, da ću dati sve od sebe i da ću se posvetiti predmetu kao što bi se posvetio svakom drugom, da neću dozvoliti da na moju procenu utiču okolnosti i činjenice koje će mi biti poverene, niti ću nešto prećutati klijentu“.

Na kraju bih postavio čitaocu pitanje: „Da li je krivično pravo atraktivno?“ Zavisi iz uloge posmatrača. Nije problem polemisati o Zakonu, nije problem deliti mišljenja i iskustva, problem je ostati dosledan sebi, ne izgubiti sebe, a sve opet u najboljem interesu po klijenta.