Ova tema je već duže vreme prilično popularna. Međutim, nakon što nas je Covid19 primorao na rad od kuće, ona je dostigla je nivo priče koja je toliko česta, da se o njoj raspredaju razni mitovi, priča se uz kafu o situacijama koje lagano zalaze u sferu „verovali ili ne“. Najjednostavniji oblik ove priče se u praksi sreće kao pitanje – da li poslodavac ima pravo da postavi kamere na radnom mestu?
Naravno, svako od nas na sebi svojstven način doživljava ovu problematiku. Svi zamišljamo onu situaciju sa kojom se susrećemo na radnom mestu, te očekujemo da dobijemo odgovor na pitanje koje će da pokrije baš to nešto. Međutim, za pravilan odgovor, neophodno je čuti niz činjenica koje nemaju mnogo veze sa tim kamerama, nego se odnose na podatke i informacije do kojih poslodavac dolazi, odnosno okolnosti koje objašnjavaju šta on to štiti.
Kako ne bih otišao predaleko, raščlaniću ovu temu u tri segmenta, i to:
- Prekomerni nadzor – mobing
- Neovlašćeno snimanje – krivično delo
- Zadiranje u privatnost – zakon o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR)
Prekomerni nadzor – mobing
Ovu temu sam već obradio, međutim aspekt kamere na radnom mestu unosi jednu novu dimenziju o kojoj nije bilo reči u prethodnom tekstu. Ipak, pošto je ova tema u dobroj meri obrađena, navešću samo jedan primer koji će objasniti kada se u ovoj situaciji radi o mobingu. Poslodavac može da postavi kamere u prostorijama firme, u slučaju kada želi nešto da zaštiti, da li je to svoja imovina ili imovina firme kojoj pruža svoju uslugu nije bitno, ali je diskutabilna situacija u kojoj je poslodavac to uučinio kako bi proverio koliko je vremena zaposleni proveo na na toaletu. Naravno, veliku ulogu u svemu igra priroda posla, neophodnost postavljanja kamere i slično. Niz je faktora i činjenica koje se vezuju za samo radno mesto i konkretnu situaciju, kako bi mogli da damo odgovor. Kako bi ovo bolje razumeli, daću Vam dva primera – kamera koja se nalazi iznad računara u jednoj IT firmi i vrši nadzor nad zaposlenim koji sedi i radi na svom računaru i nije baš neophodna, zar ne? Međutim, kamera koja se nalazi iznad zaposlenog koji sedi i radi na svom računaru u zatvoru, često nije dovoljna!
Neovlašćeni video nadzor na radnom mestu – krivično delo
Pravi naziv ovog krivičnog dela je – Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, a definisano je članom 143 Krivičnog Zakonika, a ono glasi:
- Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri meseca do tri godine.
- Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko omogući nepozvanom licu da se upozna sa razgovorom, izjavom ili saopštenjem koji su neovlašćeno prisluškivani, odnosno tonski snimani.
- Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinilo službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Kako bi dodatno zakomplikovali već napetu situaciju, navodezaćemo se sa krivičnim delom iz člana 144 Krivičnog Zakona, koje se zove Neovlašćeno fotografisanje i glasi:
- Ko neovlašćeno načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak nekog lica i time osetno zadre u njegov lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se sa njim upozna, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
- Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom do tri godine.
Ovde bi tema mogla da ode na više strana. Inkriminacija ova dva krivična dela Vam verovatno nameće niz pitanja – da li je dozvoljeno snimati nekoga telefonom, da li je legalno snimati razgovor sa nekim, da li su programi koji snimaju telefonske razgovore legalni i slično…
Zadiranje u privatnost – zakon o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR)
Kako bi tema i dalje imala smisla, odnosno kako bi dobili odgovor koji očekujete, trebali bi da postavimo definiciju video nadzora. Video nadzor je sistem određenih uređaja, sigurnosnih kamera, koje su namenjene za sačinjavanje audio/video zapisa i slika, potencijalno o prikupljanju podataka o ličnosti zaposlenih.
Činjenica je da sigurnosne kamere obrađuju podatke o ličnosti, koji su zaštićeni zakonom o zaštiti podataka o ličnosti što se može konkretno dovesti u vezu sa našom temom. Dakle, ko je zadužen za zaštitu podataka o ličnosti? Više zakonskih entiteta. Zadiranje u privatnost osobe, fizičkog lica, nije dozvoljeno. Štaviše, zaštićeno je Ustavom Republike Srbije, zakonom o zaštiti podataka ličnosti i zakonom o radu ako pričamo o zaštiti dostojanstva ličnosti na radu.
Ovo u prevodu znači da je u redu snimati hodnike, prazne prostorije, ulaz u kancelarije ili slično, gde ljudi samo prolaze, ali se ne zadržavaju. Međutim, ne sme se uvek snimati kancelarija u kojoj ljudi rade i provode skoro sve svoje radno vreme. Za konkretno snimanje radnih prostorija mora postojati veliki razlog.
Pošto svaka sigurnosna kamera zadire u privatnost zaposlenog, neophodno je da se pored pravnog osnova za obradu, definiše i svrha postavljanja te sigurnosne kamere, odnosno svrha pribavljanja informacija koje je nemoguće ostvariti bez video nadzora.
Ovo u prevodu znači da je u redu snimati hodnike, prazne prostorije, ulaz u kancelarije ili slično, gde ljudi samo prolaze, ali se ne zadržavaju. Međutim, ne sme se uvek snimati kancelarija u kojoj ljudi rade i provode skoro sve svoje radno vreme. Za konkretno snimanje radnih prostorija mora postojati veliki razlog.
Primera radi, ako u firmi postoji imovina ogromne vrednosti, pa recimo da u toj firmi postoji serverska soba, koja mora da bude pod video nadzorom kako bi se zbog sprečavanja štete beležilo tačno vreme ulaska, odnosno izlaska zaposlenog u i iz prostorije, možemo da pričamo o nečemu što je opravdan razlog za postavljanje kamera.
Međutim, ako, kao što smo već rekli, ta kamera proverava koliko je zaposleni proveo na toaletu, onda pričamo o nekim situacijama koje nisu primerene i koje bi mogle da budu predmet interesovanja nekog advokata.
Sledstveno svemu rečenom, možemo da postavimo par pitanja:
- Da li poslodavac krši zakon ako snima zaposlenog?
- Da li poslodavac mora da dobije saglasnost zaposlenog za audio/video snimanje?
Na žalost, zakon ne nameće obavezu poslodavcu da obavesti zaposlenog o postojanju video nadzora u prostorijama u kojima se radi, recimo prilikom njegovog intervijua za posao ili tokom instalacije kamera u prostorijama u kojima se radi. Međutim, zakon o radu poznaje poštovanje dostojanstva ličnosti zaposlenog i zaštitu ličnog integriteta, pa i obavezu poslodavca da obavesti zaposlenog o uslovima rada. Naravno, video nadzor predstavlja uslove rada i samim tim bi poslodavac sa ovom činjenicom trebao da upozna svoje zaposlene.
U pogledu poštovanja dostojanstva ličnosti zaposlenog, najbolje je dati još jedan primer – u redu je snimati hodnike, hale, ulaze, ali ne i svlačionice, toalete i slično. Mislim da tu nema ništa sporno.
Neki zaključak koji nam se nameće je sledeći: poslodavac je dužan da stvori okolnosti za rad, u kojima će uz što manji stepen nadzora, ostvariti željenu svrhu istog, kako bi stvorio stepen zaštite određenog objekta koji je neophodan, odnosno kako bi pribavio potrebne informacije, koje mu isto tako pružaju dovoljan stepen zaštite kom teži.
Sve u svemu, da bi ova vrsta obrade podataka o ličnosti mogla biti u redu, mora, pored pravnog osnova za obradu, imati precizno određenu i opravdanu svrhu posedovanja, odnosno pribavljanja informacija, koju je nemoguće ostvariti bez baš takve obrade podataka o fizičkom licu.
Hajde da za kraj uprostimo ovu kompleksnu temu:
Da li Srbija ima zakone koji dozvoljavaju ili brane poslodavcu da postavlja kamere na radnom mestu – ne, zakon o video nadzoru još uvek ne postoji. Sve napred navedeno predstavlja niz zaključaka do kojih se dolazi tumačenjem većeg broja zakona. Dakle, u pitanju je jedna oblast kojoj je i te kako potrebno uređivanje, poznatija u praksi kao – pravna praznina. Međutim, to ne znači da ne treba da stanete u zaštitu i odbranu svojih prava, možda su povrđena, a Vi to ne razumete na pravi način, osim što osećate da nešto nije u redu…
