Prema izveštaju Udruženja banaka Srbije, u poslednjem kvartalu 2022. godine, ukupan dug građana Srbije povećan je za 1,7 milijardi evra, dok je ukupno zaduženje po osnovu svih kredita povećano za 6,3 odsto. Građani su pre svega uzimali keš kredite, ali veliki broj korisnika odlučivao se i za kupovinu stana ovim putem. Ako ste i vi među građanima koji su se tokom proteklih godina zadužili, verovatno ste više puta naišli na pojam „troškovi obrade kredita“.
Ovo je i vrlo popularna tema u medijima, a u poslednjih nekoliko meseci videli smo I brojne tužbe protiv banaka, kao i presude kojima se osporava zakonitost naplate troškova obrade kredita. Da li ste se nekad zapitali šta je trošak obrade kredita? I zbog čega ga plaćate? Da li banke imaju pravo da ih naplaćuju? Počećemo od samog početka.
Šta su troškovi obrade kredita?
Razumevanje naknada banaka i poređenje visina naknada za troškove obrade kredita u različitim bankama nije uvek lako. Zato morate da znate šta treba da gledate.
Naknade za obradu kredita naplaćuju se kao procenat od iznosa kredita, na primer 1% od iznosa kredita, pa ako vam je iznos kredita 60.000 EUR, visina naknade iznosi 600 EUR.
Nekada je ovaj trošak bio neizbežan pri kupovini nekretnina, i bio je prilično velik, dok je danas kao rezultat veće konkurencije među bankama, ova naknada sve niža i sve se ređe naplaćuje od strane banaka.
Ranije su naknade za obradu kredita morale da se plate pre puštanja novčanih sredstava, odnosno istovremeno sa puštanjem novčanih sredstava. Ovi troškovi su naplaćivani prilikom zaključenja ugovora o kreditu, ali i prilikom zaključivanja ugovora o refinansiranju prethodno uzetog kredita.
Većina banaka je u ugovorima troškove obrade kredita imenovala na različite načine (npr. troškovi praćenja i administriranja kredita). Troškovi su naplaćivani u svim valutama i svim klijentima bez obzira na to da li je reč o pravnim licima ili fizičkim licima i bez obzira na to o kojoj vrsti kredita se radi tj. da li je reč o potrošačkim kreditima, stambenim itd. Zbog toga se klijenti banaka sve češće odlučuju da potraže pomoć advokatske kancelarije kako bi bolje razumeli naknadu za obradu kredita i zaštitili svoja prava.
Da li su ovakvi troškovi obrade kredita bili opravdani?
Oko ovih naknada vodile su se brojne polemike, ali nisu se završile na tome. Mnogi od slučajeva završili su sporovima protiv banke pred sudom.
Sve je više i pravnosnažnih presuda u korist klijenata banke i ako vam je banka naplatila naknadu na ime troškova obrade kredita, imate pravo da pokušate da povratite taj novčani iznos, i to sa zakonskom zateznom kamatom.
Ono što se, pre svega, ocenjuje kao sporno je to što su banke zaključivale ugovore o osiguranju stambenih kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita (NKOSK), dok su naknadu naplaćivale od klijenata koji se zadužuju. Visina naknade određivana je u procentualnom iznosu od vrednosti kredita. Međutim, ako se naknada gleda kao plaćanje usluge banci, ispostavlja se da nisu u pitanju stvarni troškovi, budući da banka naplaćuje različit iznos za istu uslugu, u zavisnosti od visine kredita.
Pre nekoliko godina, u maju 2019, Vrhovni Kasacioni sud je zauzeo stav da je ništava odredba o naplati troškova obrade ukoliko ugovor o kreditu ne sadrži „jasne i nedvosmislene podatke o troškovima obrade kredita“. Ovako zauzet stav Vrhovnog Kasacionog suda predstavlja naizgled jednostavnu misao, rešenje problema, ali da li je baš sve tako jednostavno?
Suštinski, sve se svelo na obrazloženje ovih troškova. Banke nisu smele da naplaćuju troškove obrade kredita, ako u samom ugovoru nisu obrazložile na šta se ti troškovi odnose. Banke su morale da obrazlože svaki dinar koji su uzele od korisnika kredita, da li su se odnosili na potrošnju papira, struju, radni sat nekog šalterskog radnika ili nešto treće. U slučaju da se u ugovoru ne nalazi taksativno obrazloženje troškova, ne bi smeo da bude problem da se oni naplate od banke, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom.
Međutim, na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj dana 16.09.2021. godine, prethodno zauzet stav je dopunjen. Do ovoga je došlo nakon lobiranja banaka koje su uvidele da im se spremaju ogromni gubici, te je Kasacioni sud svoj stav dopunio, na sledeći način:
“Banka ima pravo na naplatu troškova obrade kredita i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Nije eksplicitno propisano da banke posebno dokazuju strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.”
Zastrašivanje tužilaca i nemilosrdna medijska kampanja
Nakon ove dopune prethodno zauzetog stava, usledila je nemilosrdna medijska kampanja, čiji je cilj je bio zastrašivanje/animiranje tužilaca u prethodno pokrenutim postupcima protiv banaka, da povuku svoje tužbe.
Paralelno sa navedenim, banke počinju da šalju dopise klijentima koji su pokrenuli postupke protiv njih, a u kojima su obećavale da neće potraživati troškove postupka ako se u određenom roku povuče tužba i slično.
Praksa je šarolika, negde su potraživale, a negde zaista nisu potraživale troškove postupka. Sve u svemu, mora se naglasiti da ni ova dopuna stava nije dovela do toga da svi oni koji su pokrenuli postupke, te iste postupke automatski izgube.
Postupci se vode i dan danas, mnogi ih i dobijaju i troškove obrade kredita koji su nezakonito zavedeni naplaćuju. Sve se svelo na detaljniju analizu ugovora o kreditiranju i pripadajuće dokumentacije. Tačno je da ima mnogo manje ovakvih ugovora po osnovu kojih se može pokrenuti postupak i očekivati uspeh, ali ih ipak ima.
A da li je moguće da presude budu donete u korist banke? Bilo je i takvih slučajeva. Ipak, to ne znači da one ne mogu da budu preinačene u drugostepenom postupku ili po vanrednom pravnom leku. Primer je odluka Vrhovnog kasacionog suda u postupku, doneta protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu. VKS je doneo odluku u korist klijenta banke, odnosno preinačio presudu koju je Apelacioni sud doneo u korist banke, sa obrazloženjem da banka ima pravo samo na kamatu kao naplatu usluge davanja kredita klijentima.
Da li je glavni problem rešen?
Stvari su se vremenom menjale. Međutim, čini se, da još uvek ne postoji volja, a ni hrabrost određenih institucija da reše glavni problem koji muči korisnike kredita u švajcarskim francima.
Troškovi obrade kredita, kao i njihova naplata, predstavljaju neku vrstu „Solomonskog rešenja“, koje treba da pruži određenu satisfakciju zaduženima. Da li to treba dočekati sa kritikom? Pa naravno da ne, situaciju treba iskoristiti.
Banke su ovu nameru njihovih klijenata prepoznale, tako da smo u poslednje vreme svedoci prakse banaka, da ove troškove ne naplaćuju.
Inače, usled sve većeg broja tužbi, u poslednje vreme širom države su se pojavile agencije koje nude svoje „kvazi pravne“ usluge iako im to zakon ne dozvoljava, stavljani su papirići „pod brisače“ na vozilima, lepljeni su oglasi po banderama, itd.
Ovakav način postupanja nije u skladu sa zakonom. Osim što predstavlja krivično delo „nadripisarstvo“, odnosno neovlašćeno pružanje pravne pomoći, za razliku od advokata, ova udruženja nemaju osiguranje od profesionalne odgovornosti. Ukratko, to znači da ukoliko vam njihovo postupanje prouzrokuje štetu, nećete moći da je nadoknadite.
Građanima se savetuje da budu oprezni. Prevara je mnogo i svakako je osoba koja može da vam pomogne da ih izbegnete vaš advokat.
Posledice neuspelog spora mogu da budu ozbiljne, a greška može da se desi samo jednom – obratite se osobi sa kojom ste već sarađivali, osobi kojoj verujete.
