Ugovor o delu u smislu Zakona o obligacionim odnosima predstavlja ugovor kojim se jedna ugovorna strana (poslenik, preduzimač, izvođač radova) obavezuje da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada, a druga ugovorna strana (naručilac) se obavezuje da mu za to plati naknadu.
Ovakva vrsta ugovora u praksi izaziva niz kontraverzi, pošto po svojoj prirodi predstavlja rad van radnog odnosa, a usled čega je predmet zloupotrebe mnogih poslodavaca. Međutim, ovom prilikom se nećemo osvrtati na ovu problematiku.
UGOVORNE STRANE
Zakon o obligacionim odnosima poznaje termine „poslenik“ (preduzimač, izvođač radova) i „naručilac“, dok se u praksi češće koriste izrazi – „naručilac“ i „izvršilac posla“.
„IT SEKTOR“ I UGOVOR O DELU
Izvršilac posla se obavezuje da obavi određeni posao za naručioca posla, a koji se opet obavezuje da će za posao koji je predmet ugovora, platiti izvršiocu ugovorenu naknadu.
Nasuprot čestih zloupotreba koje smo spomenuli, sa razvojem „IT sektora“ Ugovor o delu ponovo postaje izuzetno aktuelan.
Opšte je poznato da je u Srbiji u toku hiper-produkcija visokoobrazovanih kadrova za razne grane IT Sektora, a što je rezultiralo otvaranjem velikog broja privrednih društava, koji kao svoje poslovne partnere najčešće imaju pravna ili fizička lica iz Srbije i inostranstva.
Naravno, ovakva situacija dovodi do toga da programeri iz Srbije, a i njihovi klijenti, traže adekvatnu zaštitu pre upuštanja u poslovni odnos ove vrste, odnosno prilikom pregovora, tj. dogovora oko obavljanja poslova iz njihove delatnosti. Ovo nas dovodi do naše teme – Ugovor o delu.
Kompleksnost Ugovora o delu zavisi od prirode i kompleksnosti projekta koji je njegov predmet. Samim tim, a u skladu sa prirodom projekta koji je predmet Ugovora o delu, „rame uz rame“ sa Ugovorom o delu ide i Ugovor o autorskom delu, a koji je upotpunjen propisima koji se odnose na zaštitu autorskih prava. Autorsko delo i njegov titular u ugovorima ove vrste u praksi ne predstavljaju kamen spoticanja između ugovornih strana, ali zato iziskuju poseban napor da se na pravilan način obrazlože.
„NDA – Non disclosure agreement“, odnosno ugovor o poverljivosti informacija
Kao prethodnik ugovora o delu koji se zaključuje povodom projekata vezanih za IT Sektor, često se zaključuje tzv. „NDA – Non disclosure agreement“, odnosno „Ugovor o poverljivosti informacija“.
Treba razumeti ugovorne strane i imati u vidu da naručilac posla u IT Sektoru u jednom momentu ima samo ideju, koju naravno želi da zaštiti na pravi način pre nego što je podeli sa nekim, a zatim je i materijalizuje. U razvijenim državama ovaj vid ugovora predstavlja sasvim normalnu poslovnu praksu, dok se u našim predelima on stidljivo promalja, te tek lagano uzima maha u svakodnevnom poslovanju privrednih društava u ovom sektoru.
Svakako da ovaj ugovor može da pruži samo onoliko zaštite koliko to pravna regulativa država za koje se on veže to dozvoljava. Međutim, evidentno je da ovakav ugovor pruža neophodan mir i osećaj sigurnosti ugovornim stranama tokom dalje saradnje.
